Милан Ђ. Милићевић, академик, рођен је у Рипњу - засеок Брђани, 1831.године, а умро 1908.године. Милан Милићевић, био је наш познати књижевник, јавни и културни радник. Бавио се историјом, фолклором, педагогијом и преводилаштвом. У периоду  од 1896. до 1899.године био је и председник Академије наука.
 Рођен је у угледној породици Милићевић, раније Несторовић, која се доселила из Старог Влаха (западни део Рашке области). Отац Јован, звани Ђак, извесно време провео је у манастиру где је научио да чита и пише. У родном месту код оца Јована, Милан Милићевић је завршио основну школу. 

 Богословију је учио у Београду од 1845. до 1850.године Као свршени богослов, скоро пола века је био државни чиновник (1850-1899) у разним звањима и разним институцијама: учитељ, судски практикант, писар и виши чиновник у Министарству просвете и иностраних дела, уредник ''Српских новина'', начелник полицијског одељења, помоћник министра унутрашњих дела, библиотекар Народне библиотеке Србије и државни саветник. Говорио је руски и француски језик. Као државни службеник пропутовао је Србијом и тако подробно упознао земљу и народ, што му је било од велике користи у књижевном и публицистичком раду. Био је плодан писац и преводилац. Написао је и превео око 100 књига, са обиљем драгоцених података. 

Као педагог уређивао је лист ''Школа'' од 1868. до 1876.године и написао више педагошких списа: Школе у Србије (1868-1876.), Како се учи књига (1869.), Педагогијске поуке (1870.), Историја педагогије (1871), Поглед на народно школовање у Србији (1873.). Значајни су му преводи истакнутих страних аутора: Очеви и деца у 19.веку од А. Ескуироса, Жена 20.века, од Ј. Симона.
 Милана Ђ. Милићевића занимао је животи обичаји народа. Тако настају списи: Путничка писма (1865. и 1868.), Живот Срба сељака (1894.), Славе у Срба (1877.), Из својих успомена (1894-1879.), Задружна кућа на селу (1898.), Зимње вечери (1878.), Село Злоселица (1880.), Летње вечери (1881.), Међудневица (1885.), Зановет (1894.). Прикупљао је грађу и белешке о манастирима и многим личностима српске историје 19.века. Од списа ове врсте најважнији су: Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба (1888-1901.), Кнез Милош у причама (1891, 1908.), Приче Петра Јокића (1891.), Кнез Михаило у успоменама свог некадашњег секретара (1896.), Карађорђе у говору и твору (1903.). Сматра се да је највеће и најзначајније дело Милана Милићевића - Кнежевина Србија (1876.) и додатак овом делу - Краљевина Србија (1884.). То је опис целе тадашње Србије са топографским подацима, са описом старина и локалним садржајима и са причама о главним историјским личностима из више области.

Прикупљао је грађу и белешке о манастирима и многим личностима српске историје 19.века. Од списа ове врсте најважнији су: Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба (1888-1901.), Кнез Милош у причама (1891, 1908.), Приче Петра Јокића (1891.), Кнез Михаило у успоменама свог некадашњег секретара (1896.), Карађорђе у говору и твору (1903.). Сматра се да је највеће и најзначајније дело Милана Милићевића - Кнежевина Србија (1876.) и додатак овом делу - Краљевина Србија (1884.). То је опис целе тадашње Србије са топографским подацима, са описом старина и локалним садржајима и са причама о главним историјским личностима из више области.

Познати српски песник Милан Ракић био је унук Милана Ђ. Милићевића

Милићевић је био веома друштвен човек и имао је много утицајних и важних пријатеља.1892.године заједно са Јованом Јовановићем Змајемијош петнаест српских књижевника оснива Српску књижевну задругу која је и данас активна.
 Милан Ђ. Милићевић није имао универзитетско образовање. Без обзира на смутна времена, успео је да заврши Богословију као најбољи ђак, те да од митрополита Петра добије благослов и стипендију за наставак школовања у Русији. Због слабог здравља, Милан никада није наставио студије, али се као човек изразито радознао и способан, самоуко развијао до краја живота. Каријеру почиње у јесен 1850. као учитељ али убрзо прелази у Београд, у чиновничку службу, што га је као доказаног ''обреновићевца'' и довело до канцеларије кнеза Михаила.
 Милан Ђ. Милићевић је заправо специфична фигура српске културе друге половине 19.века. Човек широког деловања, интелектуалне ширине који је каснијим генерацијама у својим делима верно дочарао све аспекте живота свога доба.