Рипањска црква је подигнута као задужбина кнеза  
  Милоша. То сазнајемо из сачуване преписке мештанина  
  Живка Михаиловића и кнеза Милоша из 1820.године, у  
  коме он извештава  кнеза о току радова на подизању  
  цркве и тражи даље инструкције. Најдрагоценије податке  
  о овој првобитној цркви нам пружа Јоаким Вујић у свом  
  путешествију по Сербији, где налазимо опис   
  рипањске цркве из 1827.године:

               ''Село Рипањ. У овом селу јест једна мала от  
  дрва, нова, начињена церква. Храм церкве јест    
  Вознесеније Христово, а основатељ ове церкве јест Јего  
  Књажеско Сијатељство Г. Милош, који је  
  сопственим трошком дао водрузити.''

   Црква брвнара је имала каменом озидан сокл висине око 1 метар. Осим тога каменом је био обрађен и јужни портал који се лучно завршавао, као и један део јужног зида око самог портала. Издужене је основе, димензија око 6х15, са полигоналном апсидом на источној страни и полукружним тремом на западној. Високог је и стрмог крова, са ублаженим нагибом широке настрешњице, заобљен је на ужим странама и прекривен шиндром.  
Унутрашњост цркве је вероватно била налик многобројним црквама брвнарама са подручја централне Србије. На основу величине цркве, облика крова, распореду прозорских окна и других елемената, претпостављамо да је имала ограђену припрату са хором изнад ње, а таваница је била засведена ужљебљеним шавовима. Иконостас ове старе цркве је сачуван и касније премештен у нову.                                                                                          

Нова црква Свете Тројице саграђена је у периоду од 1892.-1894.године на истом месту на коме је била и стара цркве брвнара. Архитектонски је осмишљена као једноброда грађевина, засведена полуобличастим сводом ојачаним потпорним луковима. Олтарски простор има четвртсту основу, са мањом полукружном апсидом. И бочне певнице су сличног облика - у основи су правоугаоне, са полукружном нишом удубљеном у маси зида. Изнад певнице се дижу два ниска кубета на коцкастим постољима. Простор наоса је подељен пиластрима и потпорним луковима на три травеја. Западни део цркве се завршава припратом изнад које се налази галерија за хор и осмострани звоник.                                                                                                                                           

Фасаде су урађене у духу српске средњовековне архитектуре (мешавина рашке и моравске школе) са елементима романтизма. Хоризонтална подела извршена је помоћу профилисаних венаца - сокл, средњи венац између доње и горње зоне и кровни венац, вертикална подела извршена је помоћу пиластера. Између пиластера налазе се плитке слепе аркаде са уским и дугачким прозорским отворима. Оба портала, и западни и јужни, обрађена су на сличан начин и имају лучни завршетак.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       
Од 2008.године извршени су озбиљни радови на реконструкцији цркве и започето је осликавање унутрашњих зидова.               

 Иконе старог иконостаса које су рађене 1824.године су постављене на дашчану преграду, као и  
     друге иконе из 1830. и 1831.године. Царске двери су обрађене у позлаћеном дуборезу са барокним  
     биљним мотивима који уоквирују 11 медаљона. Бочне двери нису украшене резбаријама, већ  
     сликаном декорацијом састављеном од цветних мотива.

За иконостас се не може рећи да је  
     јединствен, већ се на њему уочавају радови различитих зографа. Царске двери се на основу  
     сликарског поступка (мешавина провизантијских традиција и барокних форми, употреба злата,  
   графицизам у обради драперија. топао колорит) могу приписати Јањи Молеру. Уочава се велика сличност између престоних икона овог иконостаса које су дело непознатог уметника из 1824.године, и икона у Остружници које је радио Ристо Николић. Изузетак су иконе Христа и Богородице, које се издвајају својим квалитетом. На њима је уочљив усклађен колорит и зналачки осликане драперије у ситним и финим наборима, које су распоређене тако да прате анатомију тела.

Бочне двери је осликао Анастас Констатиновић 1830.године, који је са неколико цинцарских зографа осликао доста иконостаса по Србији у том периоду. Иконе у горњим зонама (празничне иконе и иконе апостола) су дело непознатог домаћег сликара из истог времена. Средишња композиција Силазак Светог Духа је настала нешто касније, вероватно средином XIX века.

Влада Републике Србије на својој седници у Београду, 22.априла 2010.године под бројем 633-2849/2010, донела је

ОДЛУКУ
о утврђивању цркве Свете Тројице у Рипњу за споменик културе

 Одлуку је потписао први подпредседник Владе - заменик председника Владе Ивица Дачић, с.р. Овај споменик културе својим архитектонским карактеристикама и сликарским особеностима представља својеврсну ликовну целину у српској сакралној уметности с краја 19.века.