Историјат школе

 

Мало је места у Србији која се као Рипањ могу похвалити богатом традицијом школства, дугом скоро  
   два века. Најстарији  запис о постојању школе у Рипњу налази се у архиву Педагошког музеја, према коме  
   је школа постојала још крајем 18.века, тачна година се не зна.   
              Највише писаних података о историјату школе у Рипњу налазимо у делима Милана Ђ. Милићевића  
   (1831-1908), свакако најзнаменитијег Рипањца.
           Према подацима Милана Ђ. Милићевића (''Успомене'') у Рипњу, и тада једном од највећих села  
   северне Шумадије, у рипањском засеоку Бела земља, у кући неког Рачића, 1813. године радила је основна  
   школа. Учитељ је био син чувеног. Карађорђевог војводе Васе Чарапић, Илија Чарапић, један од првих ђака  
   Велике школе у Београду. Школа је радила кратко.    
         Те, 1813. године, дошло је до слома Првог српског устанка, а две године касније, отпочео је Други српски устанак.   
После успешно завршеног Другог српског устанка, за време прве владе књаза Милоша, Рипањ се брзо развијао у сваком погледу. Највиђенији људи у Рипњу тога времена били су: поп Мата, Јован Стеванов, Живота Милићев, Стеван Живојинов... 

            Навешћемо, укратко, неке податке из живота Јована Стевановог, најзаслужнијег за отварање и рад школе у Рипњу.
 
       Од детињства школовао се по манастирима – најдуже у манастиру Боговођи. У војсци Карађорђа и Милоша често је помагао свештеницима и писарима у писању и читању депеша па су га прозвали Ђак ''и то је име однео у гроб'' (М.Ђ.М.) Упамћен је као вредан и врло отресит домаћин.
             Године 1824. уз помоћ рипањских домаћина и књаза Милоша саграђена је црква у Рипњу. ''Уз цркву је требала и школа; Рипањци скоче те отворе и школу у једној општинској кући близу цркве. За учитеља узму неког Сремца – Михаила Борисављевића, који за мало времена научи ђаке да поју у цркви и чиатју апостол'' (М.Ђ.М).
             Рипањци су били срећни и задовољни, поносили су се својом црквом и школом. Ту њихову срећу прекиде Чарапићева буна.
 
         ''Село је остало престрављено и завађено, школа затворена, црква преплашена.'' (М.Ђ. М.)
            Рипањском учитељу, осумњиченом да је учествовао у буни, одсеку обе шаке и врх језика. Нешто касније осумњичен је и поп Мата да спрема буну и једне ноћи ухваћен је у својој кући. Одведен је у Ивањачку шуму и ту га убију и закопају у некој кошари коју затим спале. Касније је његово тело пренето и сахрањено на источној стрaни испред олатара данашње цркве. Гроб покрива велика плоча од црвеног камена (мрамора).
 
          ''Школа затворена, сад умукну и црква и Рипањци се скаменише'' (М.Ђ.М)
 
          После ове велике несреће, отварала се школа још два- три пута, само никад није била дугог века.

           Други дан Васкрса, 1843. године, после службе у цркви ''сељаци изашавши у порту'', договоре се да се поново отвори школа и то у згради која је сазидана за судницу и да се за учитеља изабере Јован Ђак. Школа је имала две собе и диванхану. У њој није било разреда, него је сваки ђак учио колико је могао, те је тако било колико ђака, толико разреда. Тако је по други пут постала школа у Рипњу.  
         
Ова школа је радила у истој кући, несуђеној сеоској судници без прекида до подизања велике школске зграде 1885. годиуне. У новосаграђеној школи од 1885. године па до 1915. настава је извођена у три одељења јер обавезно школовање за сву дораслу децу није спроведено у дело. Од учитеља који су службовали у овој школи, ваља свакако поменути Димитрија Глигорића, оца Велибора Глигорића, књижевног критичара и професора Филозофског факултета. У првом разреду радила је Стана Глигороић (жена Д. Глигорића), а други разред водила је учитељица Милева Јоксимовић. Трећи и четврти разред учио је Димитрије Глигорић који је у исто време био и управитељ школе.
 
            У току Првог светског рата школа није радила, а по окончању рата неколико година настава је извођена уз пуно тешкоћа.
           Из писаних података које поседује ова школа види се да је од школске 1923/24 године настава почела да се изводи успешније и разноврсније. Поред рада у разреду наставници су били ангажовани и у културнопросветном раду помажући мештанима на разне начине.

              Школа у засеоку Брђани изграђена је 1926. године, а темељ је освећен септембра 1925. године и била је у саставу главне школе. Освећењу темеља школске зграде присуствовао је српски патријарх и преседник владе Никола Пашић. У холу школе постављена је спомен - плоча изгинулим ратницима од 1912.-1918. године и на њој су позлаћеним словима исписана имена 340 погинулих ратника из нашег места.
НА СПОМЕН ПЛОЧИ ПИШЕ:

У ИМЕ БОЖЈЕ
За владе ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА АЛЕКСАНДРА И ЊЕГОВЕ СУПРУГЕ ЊЕНОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ, ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА ПЕТРА освећен је темељ ове школске зграде која се подиже заузиманошћу грађана из Рипња 7 – 20 септембра 1925. године. Представници државе и општине били су Његова светост патријарх Димитрије, председник владе Никола Пашић и министар просвете Веља Вукићевић. Нека је хвала и слава свима који помогоше да се подигне ова зграда за просвећивање грађана варошице Рипња''.

          У тексту посвете истиче се велико родољубље тадашњих житеља овог места. Испод текста нижу се имена палих бораца који су дали живот за слободу отаџбине.

У току Другог светског рата школа није бомбардована нити опљачкана, али се у тим ратним годинама  
   настава одвијала отежано и са променљивим бројем ученика. У школској 1943/44. години одваја се као  
   самостална школа ''Милан Ђ. Милићевић'' у Брђанима. Следеће школске године од матичене школе  
   одвајају се као посебне, школе у засеоцима Трешња и Рипањ-Станица, а у истој години почела је  
   изградња школе у засеоку Прњавор која је довршена 1946. године. 

         У првим послератним годинама школа је била у врло тешком положају. Рат и опште сиромаштво оставили су трага и на школу. Најосновнији услови за рад  остварени су из месних средстава и уз помоћ ђачких родитеља. Иако су услови за рад били врло тешки, 1948. године отворена је непотпуна гимназија са четири учионице и 85 ученика да би се после три године (школске 1950/51) три одељења непотпуне гиманазије спојила са одељењима основне школе што је значило прелазак на нов тип школе – осмољетка.
 
     
Сваке наредне школске године растао је прилив ученика, а самим тим повећавао се проблем простора, односно учионица. У школској 1950/60. години у школи је било 701 ученик, а у следећој 1960/61. години 837 ученика. Настава се изводила у старој школској згради и у просторијама задружног дома у две смене.

             У 1961. години срушена је стара стогодишња зграда и завршена је нова која се и данас користи. Почетак рада и пресељење у нову школску зграду изврешено је 30. октобра школске 1961/62. године. Нова школа имала је 16 учионица, два кабинета, две радионице, просторије за ђачку кухињу. Нова школска зграда за оно време била је врло лепа и модерна али су и тада били уочени недостаци као што су непостојање фискултурне сале и санитарних просторија. Фискултурну салу нажалост немамо ни данас.
          Наредних деценија школа је врло успешно радила. Формиран је један врло компактан колектив са добрим и стручним учитељским и наставним кадром који је дуги низ година успешно образовао и васпитавао рипањску децу. Поред своје основне делатности, учитељи и наставници наше школе били су организатори и учесници разних културних, спортских и других манифестација.
           На челу школе као њени директори најдуже су били:
           Милош Чедић, родом из Жаркова код Београда, био је први учитељ и управитељ школе у засеоку Прњавор од 1947. године. После неколико година постаје директор матичне школе и 1960.године започиње изградњу нове школске зграде која се и данас користи. Као врло успешанм просветни радник одлази у школу ''Бранислав Нушић'' за директора.
            Више од двадесет година Стаменко Лазић, родом из околине Косјерића, успешно је био директор ОШ ''Вук Караџић''. Свој посао руководиоца завршио је у ОШ ''Доситеј Обрадовић'' из Београда.


Бројни су и значајни успеси ученика наше школе и њихових наставника, те их је немогуће све  
   побројати на овом месту.

        Навешћемо само неке
        1.      Треће место у Југославији
      Када се обележавала 40. година победе над фашизмом, додељиване су награде школама за најбоље    резултате из одређених области. Из области технике и техничких дисциплина ОШ ''Вук Караџић'' добија бронзану медаљу, као трећа школа по оствареним резултатима у ондашњој Југославији за поменути период. Било је то највеће признање ученицима и наставницима наше школе, поготово за оне који су неколико пута били прваци Београда, Србије и Југославије.
          2.      Вукова породица
         У наставку успешног рада, 1986.године потиче иницијатива из наше школе за оснивање Вукове породице, коју ће чинити све школе које носе Вуково име на територији ондашње Југославије. Први председник Вукове породице био је тадашњи директор наше школе Предраг Јеремић. Велики је допринос овог врсног педагошког радника на пробоју наше школе ван оквира локалне средине и подизању нивоа опремљености, унутрашње организације и угледа ове установе.
           Одржана су три сусрета породице, и то у Беранама, Кладову и Јагодњаку код Белог Манастира. На тим сусретима било је више од 20  школа са око педесет наставника и више од сто ученика из разних крајева земље. Дружење је касније прерасло у пријатељство и братимљење школа као и пријатељство породица у којима су ученици боравили. Нажалост, ратни догађаји прекинули су дружење школа Вукове породице.
           Из тих сусрета никло је пријатељство између наше школе и школе ''Вук Караџић'' из града Плоцка у Пољској и међусобне посете наставника које су остварене поводом обележавања  200.година од рођења Вука Караџића.